Слободан Вујић
(Уз сагласност аутора преузето из: Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Корени, стр. 1-38, Академија инжењерских наука Србије, Матица српска и Рударски институт Београд, 2014, 564 стр.)

1.2. РИМСКА ЕПОХА

Римљани су у почетку били пољопривредни народ, претежно ситни земљорадници који су поштовали право својине. За време јачања и ширења њихова приврженост земљи је остала, али су се све више окретали војним и административним пословима. Трговина је препуштена припадницима нижих друштвених класа, странцима, па чак и робовима, те није имала високо место у римском систему вредности. Рударство је било развијено у свим рудоносним подручјима царства.
Археолошка налазишта римског рударства и металургије, рудничка окна, металуршке пећи, ливачке посуде, калупи за ливење, згура, шљака итд. чести су трагови на територији Балкана. Рударско-металуршке активности нарочито су биле интензивне на тлу источне Србије. Почињу крајем III века и трају до прве половине V века нове ере. Најездом Хуна и падом границе на Дунаву 441. године, обустављене су рударске активности до последње четвртине V и почетка VI века, када се обнављају утврђења, градови, рударство и металургија. Са продором Авара и Словена крајем VI и почетком VII века рударство замире. Запажа се да су рударски центри из римског раздобља и средњовековне Србије на истим подручјима на којима су се одвијале рударске активности крајем неолита и почетком енеолита.
Доласком Римљана у крајеве данашње Србије технологија и техника ископавања руде знатно је унапређена. Више се не користе камени батови и секире него алати од гвожђа. О значају рударства за Римско царство сведочи чињеница да је положај рудника утицао на изградњу путева, који су обавезно пролазили кроз подручја рударских активности.


Слика 1.2-1, Римска епоха, пребирање, чишћење и прање руде,
лево – извозно окно са витлом на ручно покретање, десно – са коњском вучом [26].

На територији садашње Србије, за време римске владавине најзначајнији рударски центри били су на Космају (Бабе, Стојник, Губеревац), на Авали, Кучајни, на Копаонику, на Руднику, у Новом Брду и на планини Рогозна код Бањске. У IV веку нове ере Рудна глава је такође значајан центар.
Недовољна истраженост већине ових локалитета не пружа могућности да се о њима детаљније говори. Стојник и Губеревац имају очуване подземне галерије и депоније згуре, што даје нешто бољу реконструктивну слику о рударским активностима из тог раздобља.
На Копаонику на локалитету Зајачак (Кремићи) откривен је металуршки комплекс с краја III и почетка IV века.Најбројнији остаци рударских радова пронађени су на јужној страни налазишта, са бројним пећима за топљење руде. У најзначајније римске металуршке центре сврстава се Краку Лу Јордан код Кучева, на ушћу реке Бродице у Пек. Подигнут је крајем III века, а уништен у пожару крајем IV века нове ере.
Ширење и јачање моћи Римског царства огледа се и у ковницама новца. Једна од значајних ковница у првој половини III века била је у Виминацијуму (код Костолца), у почетку је ковала бакарни, а касније сребрни новац. Метал за потребе ковнице добијан је из руде кучајнских рудника.
Археолошки докази сведоче да је метал из руда са територије данашње Србији преношен у центре царства, само су мање количине метала биле намењене локалној употреби.
Експлоатација и прерада глине у римском раздобљу имале су посебан значај. Доласком Римљана у наше крајеве у I веку нове ере грађевинска делатност је узела маха. Главни грађевински материјали били су камен и опека. О значају производње опеке најбоље сведочи чињеница да су опекарске радионице првенствено биле војне, затим царске, па градске, и на крају приватне. Контрола опекарских и грнчарских производа била је веома строга. Сви већи војни логори имали су своје радионице за производњу опеке, које су, по правилу, морале бити изван насељеног места. Како се место ширило, радионице су се премештале. Производили су опеку, водоводне и канализационе цеви, грађевинске елементе и керамичке производе широке намене.
У Виминацијуму је откривен грнчарско-занатски центар са већим пећима за опеку и мањим за керамику. По правилу пећи из тог времена укопане су у земљу са три стране, а страна са ложиштем је остајала отворена. Занатски центар у Виминацијуму био је покривен, а са северне стране затворен масивним зидом, тако да је губитак топлотне енергије сведен на минимум. Опека и остали производи од глине у Виминацијуму носили су ознаку LEG VII CL. То је печат легије која је производила опеку. Откривено је више оваквих центара на територији Србије (Ниш, Сремска Митровица итд.).
Производња опеке и њен квалитет строго су контролисани. Пећ се није смела отварати без присуства званичног лица које је раздвајало опеку према квалитету. Најквалитетнија је узимана за потребе државе, затим за војне потребе, па тек што остане за слободну трговину. Места откопавања глине у Виминацијуму незнатно су удаљена од занатског центра.
Највише података пружила су археолошка истраживања топионица и одлагалишта згуре оловно-цинкане руде. Осим бакра, олова, цинка и гвожђа, добијање сребра и злата имало је највиши значај и приоритет.
Археолошким истраживањима на локалитету Краку Лу Јордан код Кучева откривен је занатски центар са ливницом гвожђа, који је вероватно био и центар за испирање злата из алувијалних наноса околних река Бродице, Машке реке и Горњег Пека. На овом локалитету откривени су утврђење и погони за израду керамике и прераду метала из III и IV века.


Слика 1.2-2, Виминацијум, керамичарска пећ и тунел опекарске пећи [8].

Значајан римски рудник олова и цинка био је на планини Рудник. Археолошки трагови уништени су савременом површинском експлоатацијом руде олова и цинка.
Римско рударство на тлу данашње Србије било је моћна привредна грана. Деловало је под нарочитим режимом и уживало царску екстериторијалност. Свако значајније рудиште припадало је држави, тј. цару и царској благајни.
Држава је монополизовала ливнице, а копање руде давала у закуп. Као супструктура свих цивилизација, и рударство Римског царства било је у сенци друштвене надградње и одликовало се извесном опресивношћу. Оставило је трагове не само у материјалним остацима и писаним документима већ и у архитектури, ликовној уметности и књижевности. Тако постављено и организовано рударство делило је судбину царства. Било је на врхунцу у време највеће моћи, падало је у кризи епохе војничких царева, и доживљавало препороде под Диоклецијаном и у IV веку.